Ravno do

Evo,oprosti.
evo, čini mi se, kaznio me već i protjerao
U Eden, samo, naravno
Samu
Ovdje, tvoje duge svilene zlatne kovrče su
Pokošeno žito pod mojim bosim stopalima
Ne znajući svoje ime pružila sam radosno dlanove na prve kapi s neba misleći – kiša!
Sad ne znam koja od nas zapravo plače.
Evo, kad me rebro zaboljelo prvi put sam mu
Opsovala sočno i zatvorila se
Krletka Raja koji može biti Drugo ime Pakla sad:
Pjevam, plačem gledam I dalje slobodno lete!
Pružam ruke, zapešća znam zalud
Vrištim mu bez glasa:
evo!
Sama neću,
Što si stvorio nek rastvori
Vrijeme ali
Bar odškrinuta vrata barem
Otvori mi oči ili sluh il’ glas mi vrati
Nesnosno mi je ovo
Sunce što ne grije
Ustajala voda nikad ledena i hladna
Umjesto kristala izvora je
Bara.
Evo, sinoć sam sanjala samo tebe.
Čitav dan sam slušala ga kako uzdiše
Teško mučno bolno i duboko pa od sebe same sakrila
San u dan
U svjetlo i stvarnost
Kopanja luka, čupanja korova
Pravljenja pite od Jabuka
Dugo i temeljito prala
Suđe,
zube,
ruke
bacila niz vodu
ponovo
Gmižem, palacam, šutim
Ujutro sam, slutim
Tek cvijet u vodi
Ili prosto, voda.
Gasi vatre što ih čudom
Pali sama.
Evo, oprosti.
Ne bih da sam znala
Da je jedini i jedan
Ne bih da se nisu
Oči srele same sad sam, čuješ
Sama ja u tvom čudesnom
zaboravljenom Raju
Jabuka je sama
pala mi Na glavu,
Evo, Nisi sama,
Evo nisam Sama
Puno je tu bića ali
Ne znam im imena
Šute, neće da mi kažu
Pa se pogledamo samo pa se
Zagledamo dugo
Ja i slika vode; srebrna i vječno
mirna Budi
Ja nikuda neću ni kad širom su mi
Otvorena vrata
Ne sluša niko (sem možda sad tebe)
Ne gleda Niko
Osim Njega.

Komentariši